Храмови као облик српске самосвести


Шта рећи
Postovi: 9186
Pridružio se: Ned Jan 24, 2010 9:09 pm
PostPoslato: Pet Nov 12, 2010 3:57 pm
Ктиторство и задужбинарство у Срба
Храмови као облик српске самосвести

Slika


Срби су у Средњем веку највише својих православних цркава и манастира подигли у држави Немањића. Скоро сви владари из те лозе, почевши од њеног родоначелника, Стефана Немање, били су ревносни ктитори-градитељи и ктитори уопште. Ипак, највише православних храмова је подигао краљ Урош Други Милутин.

Slika


Исто тако, у том богољубивом и човекољубивом деловању биo је приљежан и Милутинов син, краљ Стефан Дечански. Такође, као ктитор-градитељ и ктитор уопште православних храмова у држави Немањића, то јест у свој држави, истакао се и Милутинов унук, а син „дечанског“ краља Стефана, краљ и цар, Стефан Душан. Сви ови владари, поред градње цркава и манастира, били су, могло би се рећи, и ктитори у ширем смислу тог појма и те речи. То значи да су својим и задужбинама својих очева и предака давали драгоцен допринос у још много чему. Поред њихове градње, помагали су (првенствено финансијски) њихово осликавање, односно украшавање „всакими лепотами церковними“, опремање светим мобилијаром, светим књигама, светим одеждама и светим сасудима.Такође, они су своје, као и задужбине својих предака и очева, помагали на још један начин: то су чинили својим прилозима у виду црквених, односно манастирских властелинстава или метоха. Ти прилози, то јест метоси, састојали су се понекад од много мањих цркава и манастира, а такође и тргова, села, влашких сточарских катуна, обрадиве земље (њива, винограда, воћњака) планина (што првенствено значи пашњака и шума), крупне и ситне стоке, као и разне врсте живине, рибњака, пчелињака („уљаника“), солана и других материјалних добара. Уз те материјалне прилоге, црквеним или манастирским властелинствима су прилагани, односно поклањани и људи (мушкарци и жене), који су живели највише и углавном у селима земљорадника али и у влашким сточарским катунима. Оба ова социјална слоја су првенствено „работала“ на тим властелинствима-метосима. (Поред тога ови „црковни људи“ су имали и низ других обавеза у смислу разних дажбина и услуга црквеним и манастирским метосима.)

Slika


У грађењу цркава и манастира, али мањег броја и мање архитектонско-грађевинске и уметничке вредности, као и њиховом осликавању – опет најчешће на нижем уметничком нивоу (мада има и примера да је задужбина неких велможа по свему била равна владарским – најилустративнији је пример манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, најмоћнијег велможе цара Стефана Душана), поменутом начину опремања – али скромнијем – и поменутим другим врстама прилога – малобројнијим и мање богатим – на своје владаре из династије Немањића угледала се и следила их је њихова властела.То је већ у значајнијој мери чинила властела Душановог деде, краља Милутина, као и Душановог оца, краља Стефана Дечанског. Али, свакако је без премца у том смислу била Душанова властела, а посебно његове велможе. Ктиторском делатношћу се истицао низ припадника властеле Стефана Душана и његове велможе, како док је овај владар био краљ (1331–1345), тако и када је био цар (1345–1355).

Када се каже да су властела и велможе градили цркве и манастире, то у огромном броју случајева значи да су, у ствари, финансирали њихову градњу. Да би се то знало, припадници ктитори-градитељи (то јест финансијери градње својих задужбина, најчешће гробних цркава, али и манастира) у својим ктиторским натписима, у тим својим задужбинама, поред осталог наручивали су да се испише како су то чинили и учинили „својим трудом“. Али, како се чини, било је и такве српске властеле која је лично учествовала у зидању своје задужбине. Истина, познат је само један такав пример. То је био пример Душановог поданика, властелина Карбе, за кога се, у ктиторском натпису у његовој цркви-задужбини, то изричито каже. Наиме, у Карбиној задужбини, поред тога што је записано да је своју цркву подигао својим трудом (тј. новцем), записано је да ју је градио и „сам, својим рукама“.

Финансирање градње и сваковрсно поменуто опремање владарских и властеоских задужбина било је већ изузетно велики вид богољубља и човекољубља. Али, Карбин чин је у односу на преходни био виши начин и чин служења Богу и људима. Ако је Душанов властелин Карба својим рукама градио своју задужбину, могуће је да су то чинили још неки ктитори.

КТИТОРСКА ДЕЛАТНОСТ

Српски народ, не само на територији некадашње државе Немањића, него и уопште на свим просторима на којима је било Срба у вековима под туђинском влашћу, у неколиким својим епским песмама – нарочитом виду колективног памћења и усменог старалаштва – као облик своје високе националне свести и самосвести, сачувао је свест о вредностима својих храмова. И то, чини се, како грађевинско-архитектонским, тако и уметничким. Епских песама о томе је било и има више, али најпознатије су: Свети Саво, Опет Свети Саво, Зидање Раванице, Опет зидање Раванице, Милош у Латинима, Марко Краљевић и вила и друге. У једној од њих, Милош у Латинима (према тој песми, у Котору, которским Латинима – а то истовремено значи и католицима) о нашим црквама (тачније манастирима) наводно говори епски Милош Обилић. (Ближе би било реалној историјској стварности да је то био историјска личност, а и епски јунак, Милош Војиновић. Он је, као Душанов посланик, заиста долазио у Латине, али у католички Дубровник тј. у дубровачке Латине, како су, између осталог католике Дубровчане често називали православни Срби. Они су тако називали и све остале Романе односно Латине, иначе католике, па и Которане, који су били поданици Немањића јер је овај град још од Стефана Немање био у саставу државе његове династије. Котор је у држави Немањића остао и до времена Душанове владавине; у њему је живео и политички деловао Душанов властелин Милош Војиновић.)

Милош (али епски Милош Обилић) у Милош у Латинима, уз разложну дозу хвале, неоспорно засноване на реалности, каже наводно которским Латинима-католицима:

„ Да ви знате наше намастире, какови су и колики су!“

Сасвим је сигурно да у колективној српској народној свести и памћењу – поготово у епским народним песмама – нису заборављена ктиторска, као највиша и својеврсна богољубива и човекољубива дела српских владара из династије Немањића – од којих су већина српски светитељи. Исто тако, од стране српског народа није заборављена ни ктиторска делатност, то јест богољубље и човекољубље светог Кнеза Лазара. Могло би се рећи да наш народ није заборавио ни ктиторска дела властеле Немањића. Своје сећање на ктиторство, највероватније не само својих средњовековних владара, поготово Немањића, него и њихове, а нарочито Душанове властеле, српски народ је преточио у дивне стихове. У том смислу су нарочито индикативни стихови које је наводно певао опет епски Милош Обилић. Он је о ктиторству свакако српских средњовековних владара (али вероватно и српске средњовековне властеле), наводно певао свом побратиму, епском Марку Краљевићу (српском народу је за градњу епске личности Марка Краљевића послужила историјска личност краља Марка, сина краља Вукашина). У поменутој песми Марко Краљевић и вила, Милош Обилић:

„Красну је песму започео од сви наши бољи и старији...

како себе има задужбину...”

Аутор: Миодраг Цветић, му­зеј­ски са­вет­ник у Исто­риј­ском оде­ље­њу На­род­ног му­зе­ја Зре­ња­нин, Број 1045

Извор: Православље - Број 1045

Povratak na Цркве и манастири


Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost

cron