Осам векова Милешеве - Околности настанка


Шта рећи
Postovi: 9186
Pridružio se: Ned Jan 24, 2010 9:09 pm
PostPoslato: Pet Jun 17, 2011 10:43 am
Осам векова Милешеве - Околности настанка
16. јун 2011 - 13:25

Slika


Да би се трновски владар одобровољио и краљу Владиславу дао пристанак за пренос Савиних моштију, било је потребно деловање „одозго", што се и десило путем сновиђења. „И те ноћи цар виде страшно виђење због Преосвећенога, неки страшни лик, где му са великом претњом заповеди да даде Преосвећенога ономе који моли да иде у своје отачаство, као што је и раније источни цар Ласкар примио извешће о постављењу Преосвећенога...

Цар је био веома трепетан због страшног виђења." Много ово подсећа на сцену са Пилатом из Јеванђеља: „А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега." (Матеј 27,19)

Даље Савин биограф прати поворку: „Владислав краљ брзо достиже Светога, у ношењу, и као некада Давид пред кивотом радоваше се, излазећи и предводећи његове свете мошти... Оваквим благопохвалним речима Богу весељаше се и уз песме и псалме ношаше Светога са епископима и благороднима."

По Доментијану пренос Саве се тако представља као да се иде за манастир Студеницу, а онда „нагло" стиже у Милешеву: „У своје отачаство, као велики дар рукама подржаван и престо великога цара и покојиште Светога Духа, ношено од деце Преосвећенога иде ка великом чудотворцу и чедољупцу часном оцу Симеону, новом миротворцу и његовој часној речи да заједно оба топли молитвеници заступају своје отачаство."

У каснијем објављивању Саве као Светога, у манастиру Милешеви нема ничег особитог. Опис његовог биографа сличан је ономе што се чешће среће по житијима српских светитеља. По већ устаљеном начину, нови Светитељ се јавља неком монаху без посебног угледа у манастиру: „После не много времена, јави се Свети једном преподобном богобојажљивом и побожном старцу у манастиру, говорећи да његове свете мошти не треба да леже у земљи него ван гроба у цркви. Ово и учинише, јер подигавши опет из гроба његово пресвето тело, цело и неразрушено у цркви га благоухано свима на виђење и поклоњење предложише."

Слично се дешава и код објављивања архиепископа Јевстатија Првог (1279-1286), према опису његовог биографа архиепископа Данила: „Једне ноћи некоме од богоизабраних црнаца (монаха), који је био еклисијарх тога светога места, јави се младић страшан веома, светла изгледа, са пламеним оружјем у рукама својим, и са јарошћу говорећи: Зашто се не бринете видећи многа знамења код раке овога светога? Или не разумете, да је телу његову речено да неће видети трулежи и да ће бити извађено из земаљскога блата?"

Код Срба у том погледу само патријарх Пајсеј (1614-1647) представља изузетак, пошто се новообјављени свети цар Урош јавља управо њему, као тадашњем поглавару Цркве, а потом и писцу будућег житија. Детаљ из Житија цара Уроша састављеног од овог јерарха, говори о томе како је дошло до писања Службе овом светитељу. Сматра се драгоценим сведочанством о том послу и узима у стручној литератури као „образац" при тумачењу настанка ове врсте списа... „По истеку неког времена мени смерном и многогрешном... јави се једном (Урош) у сну и принесох му тропар и кондак... Реших се и са придворнима започех стихире, прво мало вечерње и на стиховно, потом и велико вечерње, са читањима из пророка и друго по реду, канон смешан, први Богородици, потом пророку, затим и светом (Урошу) све по реду како доликује славословљу и служби бдења састависмо..." И овај детаљ је само један више у низу оних који патријарха Пајсеја чине јединственим међу црквеним поглаварима.

Најбоље у српској уметности - књижевности и сликарству, настаје на почетку постојања самосталне српске државе, тако да се код Срба не може строго говорити о „почецима", пошто се тад обично помишља на скромност могућности и несавршенство облика. Потом долази развој и пут ка савршеном. Овде се не збива тако. Најбоље се среће у првим деценијама, потом долази у бољем случају „стагнација", или опадање, у замену за већи квантитет.

Постоје бар два момента која траже додатно објашњење, а могу бити од изванредног значаја за датовање - непомињање Милешеве у Жичкој повељи, а затим и одсуство њеног помена у Савином Житију од Теодосија, где се говори о подели дарова, коју Сава врши током свог последњег боловања: „Дозвавши ученике своје и све свете и часне ствари које купујући беше сабрао у Палестини, и у целој Сирији, и у Египту, и у Вавилону, у Азији и у Константиновом граду: часне свештене одежде и свећњаке, златооковане и драгим камењем и бисером украшене и остале црквене сасуде, многе свете мошти, све ово пописавши, заповеди да једно однесу у архиепископију а друго у Студеницу." Ту треба додати и поменути донекле „збуњени" опис преноса Савиних моштију код Доментијана, по коме као да се оне носе за Студеницу. Ако је Милешева тад постојала и имала одговарајући углед, како објаснити одсуство њеног помена у наведеним приликама?!

У погледу утицаја манастира Жиче, као седишта архиепископије при настанку других храмова, иде се дотле да се он „генерализује": „Скоро свака рашка црква из тринаестог века је особена у појединостима, иако у општим цртама следи схему простора жичког храма." Утицаји су толико очигледни да се више пажње посвећује пореклу и узроцима разлика, него разматрању сличности.

Проблематика око архитектуре манастира Милешеве је тешка, али и „једносмерна". Помињу се у првом реду њене необичности и слабости. Преправљања су вршена већ у току градње, па је скоро немогуће створити представу о њеном првобитном изгледу и стога не чуди што међу ауторима у тумачењима неких појава нема сагласности. Преправке су ишле дотле да је то данас стилски измењено стање. У погледу фресака, сличност са Студеницом и Жичом је јасна. Тога има и у архитектури. Тако се сматра да је Милешевска проскомидија и ђаконикон накнадно дограђена, као и у Жичи.

Спољна припрата Милешеве такође личи на жичку, али и на студеничку. Приметно је сужавање према западној страни, тако да грађевина има облик трапеза. „Као ни на једном споменику рашке стилске групе, примећује се по основи да подужни зидови нису паралелни, већ се сужавају, идући од олтара ка спољашњој припрати." Много труда и борбе различитих мишљења уложено је у покушаје датовања настанка слојева који се већ при градњи накнадно осмишљавају. Мисли се да је и Милешева, по угледу на остале цркве тог времена, имала и угаоне куле, на основу очуваних њихових темеља. Помишљало се на постојање свода, ослоњеног на куле, и западни зид припрате. Затим се сматра да би иза спољне припрате била и катихумена, што је опет ставља у ред са Жичом, о чијој катихумени знамо тек преко житија архиепископа Арсенија, написаног од архиепископа Данила II, а не преко Савиних биографа.

У погледу градње храмова не постоје два потпуно истоветна архитектонска решења, што се и овде потврђује. Иначе, кад је у питању манастирска катихумена, обично се у излагању не може кренути даље од констатације о њеном постојању. Мишљења аутора о њеној намени се у многоме разилазе. Отуда се сматра да Милешева и Жича имају сличан програм осмишљавања простора, што је од великог значаја за тумачење њихове ране историје: „Мајстори однекуд из западних крајева, ненавикли на извођење византијских куполних склопова, веома тешко су исцртали и извели средњи део грађевине, што је утицало да она у целини делује тешко и рустично."


Измене у току градње нису ретка појава и могу се пратити на више примера. Тако се зна да су код Ђурђевих Стубова били изграђени куле-звоници, да би се потом од тога одустало и на средини подигао један високи звоник у облику куле. По неким ауторима, архитектонска решења Милешеве су сматрана тако успелим да су примењена и током доградње трновске цркве Светих Четрдесет Мученика. На основу постојања милешевске катихумене, замишља се да је она предвиђена за Савин боравак попут оне у Жичи, а то би значило да је Сава намеравао ту да живи као „пензионер", а не само да му ту буде гроб.

Сматра се да су милешевска и студеничка припрата грађене од истих мајстора: „Ако се изоставе детаљи и остане на ономе што је несумњиво, а то су у милешевском приземљу од бочних параклиса и велика спратна просторија, дограђена уз западну страну цркве, очигледно је да је Жича била Милешеви узор."

Стари српски писац биограф Теодосије је „скратио историју" настанка Милешеве и то није једини случај такве врсте те и он као и често помињано досликавање требало би да буде предмет посебног трагања.

Градња која је израз епохе сведе се на оквир једне реченице - и то се дешава у повољнијем случају. Не би изненадило да се прошло и без икаквог помена. Студеница би по општем осећају људи свих времена обитељ од највећег значаја. Свесни су тога и синови њеног ктитора и први биографи па опет све се свело само на неку реченицу и кад је реч о настанку а потом и о првим вековима постојања.

Да ли су милешевски сликари знали да они тада представљају најбољу групу коју свет тренутно има. Тога вероватно нису били свесни ни њихови савременици и наручиоци. Каснији аутори то боље примећују: „Краљ Владислав је живопишући Милешеву дошао до највећих уметника епохе." У сталном превирању, мајстори су трагали за послом. Навикли су да раде по градским насељима и не мало су се чудили што су у српској држави доведени да раде у „дивљини". Пад византијске престонице, Цариграда, под ударима крсташа 1204. године, расејао је поред житеља града државног и црквеног вођства, и уметнике: „Природно је да су се у таквим условима и они најбољи радо одазивали понудама да раде и у далеким областима, по поруџбини богатих ктитора и у новоподигнутим црквама."

Својим радом они су тај простор оплеменили и учинили од овог градилишта за оно време „центар света". Као свитац у ноћи изронили из таме, оставили траг у себи и отишли даље, изгубили се. За разлику од неких других цркава, у Милешеви се сликари не потписују, тако да се не знају њихова имена. Припрату ради друга група. За наручиоце опредељења за ове уметнике пре је стицај околности него ствар вољног избора где је одлучивао квалитет рада.

Паљену, рушену, вековима кишом „испирану" већ први образовани посетиоци оценили су највећом оценом на том нивоу историјског постојања. Знаменити енглески археолог Артур Еванс (1883.) први је тврдио да ништа од онога што је створио Ђото не премаша лепоту Анђела из српске краљевске задужбине манастира Милешеве. Значи тако се размишљало кад су само на основу трагова ценило о целини. Може ли се замислити како би размишљали да су се неким чудом нашли и грађевине пре великих оштећења.

Говори се о накнадном досликавању круне на појединим ликовима. Не зна се ни кад им ко то ради. Вероватно је до тога дошло убрзо по ступању Владислава на владарски престо. Тема досликавања као „међуфаза" рада чешће се помиње код старих споменика и заслуживала би да буде посебно обрађена и извучена у први план. Овако се само узгред помене и без дужег задржавања на њој остаје без трага у размишљању.

Низ потеза Саве остаје недоречен - зашто се својевремено повлачи из Хиландара у карејску ћелију, зашто брата Стефана Првовенчаног сахрањује прво у Студеници па потом преноси у Жичу, зашто се повлачи са престола, зашто по други пут иде у Свету Земљу (то је само по себи „сувишно"), истиче се везаност за Синај а онда следи „журба", план да иде за Атос, а онда од њега одступа. Остаје и питање где би се настанио било да је стигао у Свету Гору или у земљу. „Неизвесност" је решена тако што је „стао" у Трнову.

Живорад Јанковић

Извор: Православље

http://www.spc.rs/sr/osam_vekova_mileseve_okolnosti_nastanka

Slika


Slika


Slika

Povratak na Цркве и манастири


Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost

cron