Вождовачка црква - Св. Цар Константин и Јелена


Шта рећи
Postovi: 9186
Pridružio se: Ned Jan 24, 2010 9:09 pm
PostPoslato: Pon Okt 03, 2011 11:20 am
Вождовачка Црkва - Светог Цара Константина и Јелене

Slika

http://static.panoramio.com/photos/original/7868507.jpg

Старобеоградско "Вождово предграђе" на коме се налаѕи храм Св. Цара константина и Јелене, добило је свој назив почетком 20. века, тачније 1903, тј. после доласка на престо краља Петра Првог Карађорђрвића. Овде је вожд Карађорђе са својим устаницима током 1806. логоровао, окупљао војску и са овог предграђа полазио на београдску тврђаву приликом њеног освајања.
Вождово предграђе првобитно пбухватало простор између Кумодрашког пута и Крагујевачког пута и село Банјица. Касније се проширило на јгозападни део Пашиног брда и на Маринкову бару. Шире политичко подручје Вождовца обухвата Пашино брдо, Душановац, Маринкову бару, Милошевац и Бањицу. У току1903. породице из Јужне Србије населјавају Душановац и Милошевац, Белопоточке цркве и парохије. Одлуком митрополита српског Димитрија, од 22. децембра 1909. образована је посебна парохија под називом "Парохија Вождово предграђе" због удаљености Белопоточке цркве и њеног свештеника. У састав ове новоосноване парохије улазе села Кумодраж, Душановац, Милошевац и Бањица.

Slika


Оснивање ове парохије је условљавало зидање цркве. Тај задатак је добио белопоточки свештеник Марко Кузмановић који је примио парохију Вождово предграђе. Први корак ка реализацији тог циља био је оснивање грађевинског одбора који су сачињавали угледни грађани, а затим и прикупљање добровољних прилога у новцу, грађевинском материјалу и радној снази. Храм је саздан 1911. године на данашњем месту, након извесног застоја у градњи услед неспоразума око одабира места градње,

Нажалост, храм је у периоду од 1912. до 1919. делио судбину свог народа. Био је опљачкан, однешено је једно звоно, кров је брзо попустио, зидови се размакли, а мало кубе на средини крова је утонуло и претило да се сруши.

После рата, тачније 1926. београдска општина издваја финансије и даје стручну радну снагу за обнову Вождовалке цркве. Изграђена је нова кровна конструкције и покривена црепом, на западној страни сазидан је отворени трем и на њему сазидано кубе које је требало да носи будућа звона. Јужни и северни зидови су дозиђивањем повипени и повезани преко храма гвозденим затегама. 1928. сазидана је нова дрвена звонара са више звона.

Црква је добила гвоздени иконостас на који су постављене иконе од хартије.


Након другог светског рата подручје Вождовца се нагло развија услед прилива становништва. Стари храм, са димензијама свега 19 метара дузине, 8 метара ширине и 4 метара висине, није могао да одговара потребама парохијана из 4 парохије. Услед тога, старешине храма са црквеном управомсу по жељи Његове Светости Птријарха Германа ангажовале архитекту Драгомира Тадића да изради идејну скицу за нову цркву. Предвиђена реконструкција храма би цркви дала нов изглед. Првобитна идеја је била да се сазида потпуно нови храм на темељима постојећег, међутим од тога се убрзо одустало. Стари храм је постепено рушен почевши од западне стране где је саграђен простор за свеће, крстионица, глаерија за хор изнад и звоник. Додавањем овог дела стари храм је продужен према западу за 7 метара. Северни и јужни зид су дозидани за 2 метра, а олтарски део бочно проширен са два одељења, ђакоником и проскомидијом према упутствима Патријарха Германа. Сазидан је и нови кров. Целокупан темељ бившег старог храмаје учвршћен и проширен. Ови грађевински радови су завршени 1. децембра 1970. године. 20. новембра је хрампривремено оспособљенза богослужење и тог дана је по благослову Његове Светости Патријарха српског Германа, Његово Преосвештенство викарни Епископ марчански Данило, осветио велики позлаћени крст на звонику и обавио Мало освећење храма.

Унутршњост храма је обогаћена свечаним порталом израђеним по нацрту архитекте Тадића. Мозаици који на посебан начин красе Вождовачку цркву, налазе се изнад портала и на источној страни на олтарској апсиди. Мозаик цара Константина и Јелене изнад западних врата дело је професора Антонија Орсони из Венеције. Професор Живко Стоисављевић израдио је нацрте ликова према копији фреске из Ариља, коју је одабрао патријарх Герман и послао у Венецију на израду.

Мозаик Светог Цара константина и Царице Јелене на источној страни рад је уметника и историчара уметности Драгослава Петровића са Вождовца. Он је ове ликове урадио према копији фреске из Грачанице. Овај мозаик је био постављен у старом храму па је пренет у нови.



Иконостас старог храма је био исувише мали у односу на димензије нове цркве па је било потребно израдити нови. Нови иконостас у дуборезу сачинио је дуборезац Цветан Николоски из Охрида, од суве ораховине, а по нацрту архитекте Драгомира Тадића.

Иконе на иконостасу су у Вождовачку цркву биле пренесене из цркве Светог Марка. Овај иконостас је једноставан. На њему се налазе иконе Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице и Светог Јована Крститеља које је израдио Милијан Марковић. Икону Светог Константина и Јелене израдио је академски сликар архиђакон Лукијан Бибић, док су иконе Светог архиђакона Стефана, Благовести, Тајне Вечере и Светог Архангела Михаила дело непознатог сликара. По постављању новог иконостаса, стари је био уступљен цркви у Лојаници у Шабачко-ваљевској епархији.

За нови иконостас урађен у византијском стилу и украшен венцима од цвећа и лишћа и лозица, било је потребно израдити одговарајуће нове иконе. Овај посао је поверен академском сликару Милосаву Младеновићу из Београда који је израдио 11 икона по узору на средњовековну српску и византијску иконографију и то Господа Христа израђеног према икони у бачновском манастиру у Бугарској, Пресвету Богородицу према икони из истог манастира, Благовести према иконама у Народном музеју у Београду, Тајну вечеру према икони у манастиру Студеници, Светог архиђакона Стефана према сопоћанској, Светог Јована Крститеља према дечанској икони Светог архангела Михаила према сопоћанској икони, Светог Николу према пећкој, Светог Василија Острошког Чудотворца израђеног у слободном византијском стилу и Светог Цара Константина и Јелену према иконама у Ариљу.

Изнад сваке иконе израђене су розете и у њима насликани херувими или грбови. Изнад самог иконостаса, на површини која одваја олтарски део од наоса, налази се фреска „Причешће апостола“ коју је израдио академски сликар Милован Арсић према фресци у цркви Светог Климента у Охриду. Израђена је у потпуно фреско-техници у току јуна и јула 1970 године.

Цркву је живописао академски сликар Милић Станковић, Милић Од Мачве, по благослову патријарха Германа. Историчари уметности су овај рад окарактерисали као увод у ренесансу управо зато што су Милићеве фигуре ослобођене било каквог шематизма и школе. У потпуности је негирао традицију иконописа. Својом стваралачком концепцијом обухватио је две основне теме: христоцентричну, евхаријстијско-космолошку и историјску прошлост српске цркве. Тако на зидовима Вождовачке цркве можемо видети српске манастире, Светог Саву који приводи Христу српске светитеље, прве београдске мученике Стратоника и Ермила, сеобу Срба, игумана Пајсија са кољем и преподобног мученика Авакума београдског. Живописан је и обред резања славског колача код Срба.

Испод иконе Светог Василија Острошког чији се празник у Вождовачкој цркви од 1960. по благослову патријарха Германа прославља Светом Литургијом и Светом Тајном Јелеосвећења, налази се омофор Светог Василија који је на светитељу стајао 40 година. Летопис цркве бележи примере услишених молитава верних људи који су се Светом Василију пред његовим омофором обраћали за помоћ. Смештен је на трону изнад иконе Светог Василија коју је на дрвету израдио академски сликар Милосав Младеновић из Београда.

Трон-престо у ораховини у дуборезу дело је архитекте Петра Зорића.

Храм Светог Константина и Јелене свечано слави Крстовдан (27. септембра) као преславу храмовне славе светитеља захваљујући чијој ревности је и пронађен часни крст на ком је распет Господ Исус Христос, јер чува велику светињу-частицу часног и животворног крста која је уграђена у повећи крст.

Патријарх Герман је након обиласка Свете Земље у току Страсне седмице и Ускрса 1959. год даровао Вождовачку цркву овом драгоценошћу.

Храм поседује и известан број црквених предмета и богослужбених књига од значајне вредности.

Ову цркву одликује жив парохијски живот који се огледа у дугогодишњој пракси одржавања духовних трибина, часова веронауке, раду са младима за шта је заслужно свештенство Вождовачке цркве.


http://www.crkvavozdovac.org/

Povratak na Цркве и манастири


Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost

cron