Људска права терминално оболелих


Шта рећи
Postovi: 9181
Pridružio se: Ned Jan 24, 2010 9:09 pm
PostPoslato: Pet Nov 18, 2011 9:49 pm
Добротворни фонд СПЦ „Човекољубље“
Људска права терминално оболелих

У време када се умирање и смрт прећуткује и игнорише, када се траже начини за брзо окончање патње, јер је за неке болест срамота, потребно је подићи свест о потребама и осећањима умирућих и њихових породица и предузети конкретне кораке.

Slika



Иако модерна медицина готово свакодневно напредује и проналазе се лекови за многа обољења, неки проблеми, са медицинске тачке гледишта, остају нерешиви. Нажалост, сваки читалац ових редова има у свом најближем окружењу особу која је била или се тренутно налази у терминалној фази неке болести. И што је још трагичније, све је више случајева да је та особа неко из наше породице, неко нама јако близак, са ким потпуно саосећамо и проживљавамо најтеже тренутке. Бити у терминалној фази значи имати болест која се не може излечити, тако да се очекује смртни исход у релативно кратком периоду. Од тренутка када доктор саопшти дијагнозу читав тим специјалиста, лекари и медицинске сестре брину се о физичком стању пацијента, разматрају се различите методе лечења, предузимају се разни кораци у циљу продужења живота. Врло често се превиђа да човек није само тело и да „не живи о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих“ (Мт 4,4), и да за многе смрт није крај. Зато је изузетно важно обратити пажњу на духовно стање оболелог и његове потребе за духовном и психосоцијалном подршком у тим одсутним тренуцима његовог живота, потребно је пружити му палијативну негу.

Палијативно збрињавање је све оно што чинимо за особе оболеле од болести од којих не могу бити излечене, ослобађајући их од патње и подржавајући их у тешким тренуцима (преузето из Palliative Care Toolkit). Таква врста помоћи потребна је не само болеснику, већ и његовој породици која се такође суочава са болешћу. Пружањем овакве неге у највећој могућој мери унапређује се целокупни квалитет живота терминално оболелог и његове породице. Палијативна нега је својеврсна антитеза еутаназији, јер она за циљ има поштовање људског права на достојанствен живот и третирање умирућег, и његове породице, са пуним признањем достојанства и личности. Хришћанска Црква је одувек нарочиту пажњу посвећивала болесницима и ублажавању патње сваког људског бића, охрабрујући сваког страдалника у болести да пронађе и разуме смисао патње и бола, и тако победи страх од умирања и смрти. Христос, а касније и Његови апостоли, исцељивали су болести и немоћи људске, дајући потпуно ново значење телесној болести. У историји Цркве познато је много манастирских болница и центара за збрињавање болесника који су били отворени за све, без обзира на верску или етничку припадност, у којима су монаси и монахиње пружали негу и подршку умирућима и њиховим породицама.

„Човекољубље“, Добротворни фонд СПЦ, одавно је препознао потребу за обезбеђивањем адекватне подршке окружења у коме се терминално оболели налази, и још 2001. године у Крагујевцу а 2003. у Београду, покренуо пројекат „Мобилна медицинска кућна служба“ (МоМеКС), и пројекат „Психосоцијална и духовна подршка особама које живе са ХИВ/сидом“ (започет са реализацијом 2003. године). Нарочито кроз пројекат „Јавно заговарање за људска права терминално оболелих“, подржан од стране Делегације Европске уније у Републици Србији, кроз Европски инструмент за демократију и људска права, фонд СПЦ „Човекољубље“ је настојао да подигне свест у друштву о људским правима умирућих. Нажалост, у нашем здравственом систему и уопште друштву, често се не препознају та права, па људи бивају одбачени и дискриминисани. Основна људска права терминално оболелих су – право на достојанствен третман до тренутка смрти, право на истинито и благовремено информисање о свом здравственом стању, право на одговарајућу психосоцијалну и духовну подршку, право на учествовање у одлучивању о свом лечењу и о својој судбини, право на одлучивање о хируршким интервенцијама, право на ослобађање од болова, право на посете ближњих, право на слободно изражавање својих осећања, право на достојанствену смрт и право да не умру у самоћи. Фонд „Човекољубље“ је у циљу упознавања са овим правима, и њиховог унапређења, у периоду од децембра 2009. до марта 2011. године образовао и информисао 30 студената и 30 професионалаца из области медицине, социјалног рада, права и теологије, организујући едукативне семинаре у највећим и најзначајнијим здравственим и универзитетским центрима у Србији – Београду, Новом Саду и Крагујевцу.

Такође, у том периоду оформљена је експертска група – Савет за палијативно збрињавање – фонда „Човекољубље“, састављена од представника више институција и организација које се баве неком од области из домена људских права терминално оболелих, која је израдила предлог практичне политике, први оваквог типа у Србији. Овај свеобухватни предлог практичне политике, који оболелима и њиховим породицама пружа информације о могућностима остваривања својих социјалних, медицинских и духовних права и потреба, представљен је стручној и општој јавности на великој конференцији која је одржана у марту ове године. На конференцији је учествовало око стотину представника различитих институција из целе Србије: из центара за социјални рад, завода за геронтологију, клиника за инфективне болести, представника општина, више невладиних организација, Црвеног крста и Caritas-а. Конференцију су отворили Јоланда Сан Хозе из Делегације Европске уније у Републици Србији и мр Драган М. Макојевић, директор фонда „Човекољубље“, а након тога је уследила изузетно занимљива и плодна дискусија која је вођена у три радне групе, подељене по областима: „Духовна подршка терминално оболелим особама и њиховим ближњима“; „Капацитети званичног здравственог система Републике Србије у области палијативног збрињавања и неге“ и трећа група „Правна и социјална подршка терминално оболелим особама и члановима њихових породица“. Неки од најважнијих закључака и препорука са ове конференције су: оформити и едуковати тимове за духовну подршку (у њих укључити и лаике) и остварити међурелигијску сарадњу ради присуства свештеника у здравственим установама, едуковати запослене у здравственим и социјалним установама о основама вере, затим обратити посебну пажњу на подршку најугроженијим категоријама терминално оболелих лица особама које живе са ХИВ/сидом, деци и самцима, јасно афирмисати улогу организација грађанског друштва, повезати актере у здравственом систему и хитно укључити Цркву, свештенство, волонтере и социјалне раднике у палијативно збрињавање.

За годину и по дана реализације пројекта „Јавно заговарање за људска права терминално оболелих“ волонтери фонда „Човекољубље“ су посећивали 60 терминално оболелих особа и њихових породица, пружајући им психосоцијалну и духовну подршку и охрабрујући их у разговорима. Неким од умирућих је била потребна помоћ у борби са страховима, на неке је благотворно деловао разговор са ведрим волонтером који је дошао да их посети, а некима је био довољан само стисак руке, да знају да нису сами. Бранко је четрдесетогодишњи умирући болесник који је готово непокретан и слеп, и већ дуже време његови родитељи и волонтер фонда „Човекољубље“ су једине особе на које може да се ослони и олакша своје патње. „Он је мој једини прозор у свет,“ каже Бранко за волонтера, „и то не само овај материјални свет, већ и онај духовни, јер после сваког разговора он ми чита омиљене књиге. Страшно је бити болестан, али је још страшније бити сам.“ Да је усамљеност некада тежа од саме болести, потврђује и осамдесетогодишња бака која каже: „После разговора буде лакше.“ Фонд „Човекољубље“ настоји да смањи овај осећај отуђености и усамљености који прати терминално оболеле и старе особе и да упркос бројним препрекама на које они наилазе у отежаним условима функционисања здравственог система задовоље своја људска права и потребе. У време када се умирање и смрт прећуткује и игнорише, када се траже начини за брзо окончање патње, јер је за неке болест срамота, потребно је подићи свест о потребама и осећањима умирућих и њихових породица и предузети конкретне кораке. Један од начина решавања овог проблема, који хришћанска Црква, наравно заједно са државом, може да понуди терминално оболелима био би обнављање установа за негу умирућих болесника, такозваних хосписа. У њима би сви потребити нашли своје уточиште, охрабрење у пресудним тренуцима и достојанствени прелазак у живот вечни, а њихове породице преко потребну утеху због привременог растанка са својим вољеним. До тада, на свакоме од нас је да саосећајући са умирућима делатно исповедамо да „љубимо једни друге“ (Јн 13,34).

Аутор: Смиљана Ћурчић, Православље - Број 1071

Povratak na Човекољубље


Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 0 gostiju

cron