„Не дотичи ме се“


Шта рећи
Postovi: 9256
Pridružio se: Ned Jan 24, 2010 9:09 pm
PostPoslato: Ned Apr 24, 2011 3:32 pm
„Не дотичи ме се“

Епизода из Еванђеља по Јовану у којој је описан сусрет Васкрслог Христа и Марије Магдалене (Јн 20,11–18) има доста тога заједничког са Лукином приповешћу о путу двојице ученика за Емаус који се такође сусрећу са Васкрслим Господом (Лк 24,13–35). У оба случаја Васкрсли Исус најпре не бива препознат: Марија, иако разговара са Исусом, не препознаје га.

Она мисли да је он вртлар (Јн 20,15), док ученици на путу за Емаус такође не препознају у своме саговорнику Васкрслог Господа (Лк 24,16). Марија препознаје Васкрслог тек када јој се он директно обратио (Јн 20,16), а ученици тек приликом ломљења хлеба (Лк 24,31). У оба случаја непосредно после препознавања Васкрсли измиче својим саговорницима: Марији не дозвољава да га додирне (Јн 20,17), док за ученике у Еванђељу по Луки постаје невидљив (Лк 24,31). Посматрано са историјске тачке гледишта, поставља се питање како је могуће да ученици и Марија не препознају Господа, пошто се ради о истом оном Исусу из Назарета кога су познавали за његовог земаљског живота.

СУСРЕТ СА ВАСКРСЛИМ

Да су Оваплоћени и Васкрсли Христос један Господ, суштинска је истина коју посредују сва четири канонска Еванђеља. Међутим, теолошка порука наших текстова је да је сусрет са Васкрслим Господом сусрет са једном другом и другачијом реланошћу од оне у којој се одиграо сусрет са Оваплоћеним. Ученици и Марија се не налазе пред Исусом онаквим какав је био, каквим су га познавали по телу; они не треба у својим главама да задржавају слику једног оживљеног мртваца, већ да познају Васкрслог у једној новој реалности. Познање Исуса Христа премешта се са равни историјског, опипљивог и чињеничног на раван нове реалности вере која се историјски не може увек директно верификовати и идентификовати. Васкрсли Христос није Бог који се може ухватити и задржати, није Бог који је подложан експерименталном посматрању и идентификовању. Нова реалност вере у коју су призвани ученици и Марија подразумева нови однос према Исусу из Назарета који мртав беше и устаде: Исуса није довољно окарактерисати као „човека пророка, силног на делу и речи пред Богом и свим народом“ (Лк 24,19), нити је пак обраћање Васкрслом са „учитељу“ што чини Марија (Јн 20,16) довољно да изрази нову реалност Васкрслог Господа. У том духу апостол Павле констатује: „... а ако и познасмо Христа по телу, но сада га више не познајемо“ (2 Кор 5,16).

У овом контексту треба трагати за разумевањем Спаситељевих речи упућених Марији: „не дотичи ме се“ (Јн 20,17). Ово је једно од тешко разумљивих места у Еванђељу, нарочито када се доведе у везу са нешто каснијим позивом Томи да стави руку у ребра Господња (Јн 20,24–29). Односом ова два места позабавићемо се другом приликом, а сада остајемо при покушају тумачења речи Господњих у Јн 20,17.

ЉУДСКА ГЛАД ЗА БОЖАНСКИМ

Тешкоћа везана за ово место одвија се на два нивоа: најпре постоји неслагање са описом у Еванђељу по Матеју где се мироносице хватају за Исусове ноге, дакле долази до непосредног додира (Мт 28,9). У Лукиној приповести Васкрсли Господ пројављује заједницу једући са ученицима (Лк 24,30.43). Друга потешкоћа је у самим речима. Зашто Господ упућује Марији баш ове речи: „Не дотичи ми се, јер још нисам узашао Оцу својему“ (Јн 20,17)?

У историји тумачења Новога Завета постојао је низ покушаја да се објасни ово место. Навешћемо неке од њих.

Једно објашњење је било да Господ не дозвољава Марији да га додирне јер је жена. Овакво тумачење је неодрживо. Вишеструко је посведочено да су жене у Исусовом животу играле значајну улогу и да су биле први сведоци његовог Васкрсења (Мт 28,9; Мк 16,9; Јн 20,14). Јован приповеда да је кључно исповедање вере у Христа као Месију које се код синоптика приписује Петру дошло од једне жене, Марте (Јн 11,27).

Било је покушаја да се ово тешко место објасни тако да Васкрсли Христос одбија да ступи у директан контакт са људима да не би окаљао своје васкрсло тело. Ово тумачење је такође неодрживо, пошто је Господ, оваплотивши се, ступио у најтешњу могућу заједницу са човековом природом. Против овог тумачења јасно говори наведено место из Мт 28,9.

Један од покушаја решења за Исусове загонетне речи упућене Марији био је да је Марија хтела да додирне Исуса надајући се да ће тако задобити дар Духа кога је Исус обећао да ће послати (уп. Јн 15,26). Васкрсли јој објашњава да га не додирује јер још није узашао Оцу, тако да још увек не може да јој подари Духа. Ово тумачење се тешко може одржати пошто представља Марију као особу која жели што пре лично да профитира од дара Духа, док се из текста јасно види да је њен једини мотив чиста љубав према Исусу Христу (уп. Јн 20,11–15). Сви наведени покушаји објашњења (Јн 20,17) немају утемељење у самом тексту Еванђеља, већ пре изражавају неке личне афинитете и теолошке ставове својих тумача.

БОЖИЈИ ПЛАН И УТЕХА

У циљу изналажења тумачења које би највише одговарало самом тексту Еванђеља треба изнети следећа запажања: а) Речи „не дотичи ме се“ могу значити „не задржавај ме“, односно не задржавај у својој глави и своме срцу ранију представу коју имаш о мени. Оваква реакција Васкрслог Господа може се објаснити тиме што Маријино обраћање са „Равуни“ („Учитељу“) показује да се она још увек налази у једној реалности која је Васкрсењем управо превазиђена. Речима „не дотичи ме се“ Господ жели да јој укаже да се управо сусреће са новом реланошћу Васкрсења; б) У Еванђељу по Јовану Христос више пута најављује да ће по његовом вазнесењу послати ученицима Параклита, Духа Утешитеља који ће им у потпуности протумачити његов прави идентитет. Једно од таквих места је Јн 14,25–26: „Ово сам вам говорио док сам боравио са вама. А Утешитељ, Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох“. Или на другом месту: „Него вам ја истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама ... а када дође он, Дух истине, увешће вас у сву истину ... “ (Јн 16, 7.13). У моменту сусрета са Маријом Дух још није сишао, што јој каже и сам Господ: „Не дотичи ме се, јер још нисам узашао Оцу својему...“ (Јн 20,17). Тек касније у Јн 20,22 Исус раздаје ученицима обећаног Духа кроз кога се они оспособљавају да препознају Исусов истински идентитет.

Другом приликом позабавићемо се односом овог места које се назива „јовановска Педесетница“ са извештајем о силаску Светог Духа описаном у Делима апостолским (Дап 2,1–13). За сада је важно да су речи „не дотичи ме се“ могле значити да Маријин евентуални додир њу не би одвео до истинског познања Васкрслог, јер још не беше примила Духа који уводи у сву истину о Исусу Христу.

ЖЕНА КАО СВЕДОК СПАСЕЊА

Једно објашњење је било да Господ не дозвољава Марији да га додирне јер је жена. Овакво тумачење је неодрживо. Вишеструко је посведочено да су жене у Исусовом животу играле значајну улогу и да су биле први сведоци његовог Васкрсења (Мт 28,9; Мк 16,9; Јн 20,14). Јован приповеда да је кључно исповедање вере у Христа као Месију које се код синоптика приписује Петру дошло од једне жене, Марте (Јн 11,27).

ЉУДСКО ЗНАЊЕ И БОЖАНСКИ БЕСКРАЈ

Васкрсли Христос се дистанцира од Маријиног познања које она пројављује речима „Равуни“ („Учитељу“). Речима „не дотичи ме се“ он јој ставља до знања да онај кога тренутно има пред очима није просто „Учитељ“ каквог је претходно познавала. Пред њом је онај који је много већи од тога што она сматра. Привилегија која јој је дата да буде прва која среће Васкрслог Христа свакако је резултат њене љубави према Христу за којим је неутешно плакала. Њене речи одраз су превелике љубави: „Зато што узеше Господа мојега и не знам где га положише“ (Јн 20,13). Међутим, поред све љубави Марија није била спремна да се суочи са највећом тајном са којом се икада човек суочио, тајном васкрсења из мртвих коју је Бог даровао људима кроз Исуса Христа. То, међутим, није била просто њена слабост, већ последица одсуства Духа који тек долази да уведе у истину у Исусу. Она добија налог од Господа да прва благовести Васкрслог: „Не дотичи ме се, јер још нисам узашао Оцу својему; него иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему и Богу мојему и Богу вашему“ (Јн 20,17). Имајући у виду све до сада наведено, ове Исусове речи упућене Марији можемо парафразирати на следећи начин: „Не дотичи ме се. Не задржавај ме у мојој земаљској реалности, не сматрај ме за оног за кога си ме до сада сматрала. Ја одлазим Оцу. Објави то мојој браћи (овде се ученици први пут називају „браћом“). Од сада је Отац мој и Отац ваш, Бог мој и Бог ваш (овде се први пут у Еванђељу срећу формулације „Отац ваш“, „Бог ваш“). Мој одлазак Оцу значи остварење једног новог односа са мном и са Богом.“ „Не дотичи ме се“ значи да Васкрсли не може бити додирнут и појмљив онако како је био до тада. Сачувати Исуса онаквим какав је био до страдања на крсту значи препознати његов истински идентитет као вазнесеног, узашлог Господа. Дух Утешитељ је тај који ће ученике увести у христолошку тајну. Оно што Марија благовести ученицима је управо установљење црквене, братске заједнице у којој се налазе они који Духом чувају сећање на Исуса Христа свагда га имајући са собом као Васкрслог Господа.

Јован је у Цркви добио ретко додељивану титулу Богослов. То значи да његово Еванђеље носи дубоке теолошке увиде који се крију иза наизглед баналних, често тешких, неразумљивих и загонетних речи. Прича која на известан начин кореспондира са управо протумаченом епизодом је прича о неверном Томи (Јн 20,24–29), којом ћемо се позабавити у наредном прилогу.

Аутор: др Предраг Драгутиновић
ПРАВОСЛАВЉЕ - Број 1057

Povratak na Teкстови


Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost

cron